Номиновани хероји 2025

Прокупље

Ђорђе Митровић је млади писац и активиста који има 26 година и који болује од ретке болести – артрогрипозе, његова болест се манифестује недостатком мишића и укоченошћу зглобова. На самом рођењу, прогнозе лекара нису биле позитивне, односно било је упитно да ли ће Ђорђе моћи да хода и да говори, па је стога његова породица одлучила да одмах крене са лечењем. Када је имао три године, Ђорђу је урађен хируршки захват стопала - након операције, он стаје на своје ноге и, иако још увек нестабилно, први пут креће да хода - уз помоћ свог друштва из комшилука, успео је да се интегрише са осталом децом и са њима је и кренуо да се игра када је имао пет година. Када је требао да крене у први разред основне школе, одређене институције су рекле да Ђорђе не може да похађа редовно школовање већ да мора да крене у специјалну школу. Његова породица је, међутим, знала да је Ђорђе ментално здрава особа и да би била велика грешка да он не похађа редовну школу. Његови родитељи су кренули у борбу и, након пар тестова интелигенције, где је Ђорђе показао менталну зрелост, изборили су се да Ђорђе буде део редовног школовања. Друштво у школи га је, према речима самог Ђорђа, прихватило сјајно - оно му је помагало око школских активности као што су писање, пењање уз степенице и слично. За даље школовање и социјализацију, Ђорђу је то заиста много значило, као што му је и сама његова ведрина и љубав коју је давао својим вршњацима улепшала и олакшала цео тај пут. Он није пропустио ни једну екскурзију нити рекреативну наставу на које је и његова мама, као лични пратилац, ишла. Ђорђе је пркосио својој болести и кроз средњу школу је, уз помоћ друштва, почео да излази на места где су излазили његови вршњаци и да води један изузетно квалитетан друштвени живот. Све од наведеног засигурно не би постигао без вежбања, јер вежбање представља једини лек за његову болест. Физичку активност и вежбање Ђорђе упражњава свакодневно. Разлог због којег Ђорђе није корисник инвалидских колица јесте следећи - породица Ђорђа Митровића од самог почетка се, заједно са њим, бори са његовом болешћу. Кроз одрастање, он је показао да ништа није немогуће - данас, он игра чак и фудбал. Недвосмислено је једно - он је побио готово па све прогнозе лекара, као и своју тешку болест. Данас, Ђорђе је високообразован и носи звање Мастер инжењера пољопривреде. Ђорђе је за мене херој.

У његовом раду постоји много ствари које су посебне, а његов утицај на заједницу засигурно је далекосежан. Када је његову породицу захватио корона вирус, његова бака, мама и тата су због тежине болести морали да леже у болници - Ђорђе је тада остао сам са својим братом и први пут се суочио са самоћом. Након што су после седам дана хоспитализације његови родитељи и бака дошли кући и када је породица Митровић победила корону, Ђорђе одлучује да напише дневник који носи назив “Дан када корона вирус улази у мој дом”. Тај дневник добија велику популарност и бива и објављен на разним порталима на шта људи свакако да нису остали равнодушни. Тада, Ђорђе схвата да његова животна прича може помоћи другим особама и он креће да се бави активизмом. Прве акције које је спровео представљале су прикупљање новца за оболелу децу у његовом родном месту Прокупље, где је, као члан удружења Друштва за церебралну парализу, он излазио на улицу и прикупљао новац. Након тога, снимљен је аматерски филм о њему који носи назив “Срећа се налази унутар нас”. Ђорђе постаје део Академије младих лидера са инвалидитетом коју организује Национална организација особа са инвалидитетом Србије уз подршку Министарства за рад. Његова прича о храбрости, вољи и упорности излази на многобројне интернет портале, али је и сам Ђорђе, кроз гостовања у ТВ емисијама, директно дели са публиком. Печат у времену Ђорђе оставља објављивањем своје аутобиографије “Дрвене Лутке”. Назив књиге је симболичан - он обележава народско име његове болести. У књизи Ђорђе описује цео свој живот - од рођења па до дана данашњег, своју тугу и срећу он ставља на папир и даје нам сопствену причу на дар како бисмо из ње извукли поуке и били бољи људи. Књига је доживела велики успех, како кроз ТВ гостовања и интернет портале, тако и кроз промоције широм Србије на којима је Ђорђе ширио своју позитивну енергију и константно слао поруке љубави и заједништва. Део своје зараде од књиге он је дао у хуманитарне сврхе где је, заједно са фондацијом “Хумана срца” купио апаратуру за дечју клинику Института за здравствену заштиту мајке и детета “др Вукан Чупић” у Београду и тако показао да мала дела граде и те како велике осмехе. Ђорђе је део и Националне организације за ретке болести Србије, као и члан Омладинског одбора УНИЦЕФ-а у Србији. Такође, он је иницирао да се у Прокупачкој болници одреди лекар чији ће задатак бити уписивање особа оболелих од ретких болести и убацивање у јавни регистар Института за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут”. На тај, као и на многе друге већ наведене начине, Ђорђе је помогао многим породицама. Његов труд, борба и рад озваничени су наградом “Једнаки у борби против дискриминације”, где је запажен као особа са инвалидитетом која се највише истакла за борбу против дискриминације у Србији.

Предлагач хероја: Наталија Виторовић,Београд