КОМЕ БИСТЕ РЕКЛИ БРАВО И ХВАЛА ЗА СОЛИДАРНОСТ, ХРАБРОСТ И ПОДРШКУ?
Покажи свима ко је твој Херој! Ако знаш особу која је у твојој средини направила важну промену и својим залагањем олакшала живот и пружила подршку људима око себе, номинуј је за Хероја 2025.
Ово је прилика да заједно поделимо приче о људима из свакодневног живота, о људима за које нисмо чули никада пре, а који својим делима много доприносе заједници у којој живе и стварају.
Ово су приче о херојима, њиховим малим и великим пoбедама. Приче које трају.
Номиновани хероји 2025:
Марко Митић
Београд
Зашто је ова особа херој/хероина
Постоје људи чија тишина говори гласније од сваког аплауза. Људи који не вичу шта су урадили, већ дозволе да њихова дела кажу све. Један од њих је Марко Митић, командир у Окружном затвору у Београду. Отац двоје малолетне деце. Обичан човек, са необичним срцем. Када је чуо за дечака Немању Љутића и борбу коју тај мали херој води, Марко није остао равнодушан. Није одмахнуо главом, није рекао: "Нисам ја нико, шта могу да помогнем?" Уместо тога, устао је. И кренуо. Са шесторицом колега, пешке, на пут дуг више од 400 километара, од Београда до манастира Острог. Без интереса. Са једним циљем: да пробуди људскост у другима. Тај ход није био лак. Дани по сунцу, киши, ветру, с болом у ногама и грудима, али са једним гласом у срцу који каже: "Немања мора да добије шансу." Није то било само ходочашће. То је било сведочанство вере у добро. Сведочанство оца који је у другом детету видео своје. Човека који није чекао бољи систем, већ сам одлучио да буде разлика. Марко није желео ништа за себе. Ни титуле. Ни признања. Ни речи захвалности. Али управо зато заслужује све то. Зато што је без речи рекао највише. Зато што је у времену када сви мисле на себе, он мислио на друге. Његов корак постао је корак свих нас који верујемо да ова земља има душу. И да је носе управо овакви људи. Зато је Марко Митић наш Херој. Не зато што је морао. Већ зато што је могао и изабрао да чини добро.
Шта је посебно у његовом/њеном раду? Какав је његов/њен утицај на заједницу?
Посебно код Марка је то што свој посао не доживљава само као дужност, већ као позив. Иако ради као командир у затвору, где се сваки дан суочава с тежим странама живота, он није изгубио саосећање. Напротив, управо у том окружењу је показао колико човек може бити велик. Када је чуо за Немањино лечење, није чекао инструкције, ни дозволе. Сам је организовао акцију. Повезао људе, мотивисао колеге, стао на чело и повео их на пут. Његов корак је покренуо стотине других. Људи који никада раније нису донирали, после тога јесу. Људи који су само ћутали, почели су да деле причу, да пруже подршку, да верују у заједницу. У времену када многи гледају само себе, Марко је подсетио све нас да смо најјачи када бринемо једни о другима. Његов утицај се не мери функцијом, већ оним што је пробудио у другима: људскост. А то је нешто што ниједна титула не може да купи.
Референце
Предлагач хероја: Вера Дерјагина,Београд