Београд

Анастасија Вујић је хероина нашег доба јер већ годинама, од своје тринаесте године, несебично посвећује време и енергију деци која се лече у болницама, бораве у домовима или похађају специјалне школе. Својом хуманитарном мисијом „Наше мало – за дечији осмех“, редовно обилази установе широм Србије и деци доноси слаткише, сланише, бојанке и осмехе – али и оно највредније: време, пажњу и топлину. Њено херојство се не мери само делима, већ намером. То се најбоље видело када је, заједно са осморо полицајаца, пешачила од Београда до манастира Острог – чак 440 километара – као ходочашће за здравље малог Немање Љутића. Ни умор, ни километри, ни бол у ногама нису је спречили да корача срцем, вером и љубављу према онима којима је та подршка најпотребнија. За свој несебичан допринос и племенита дела, Анастасија је добила бројне захвалнице од болница, домова и школа које је обилазила, као и Плакету за најплеменитији дечји подвиг године 2020. године – признање које сведочи о снази доброте и људскости коју у себи носи.

Анастасијин рад је посебан јер није заснован на великим донацијама или организационим структурама, већ на дубокој емпатији, личном ангажовању и искреној потреби да усрећи друге. Своју мисију живи стално, а не само за празнике – улази у болнице, домове и школе за децу са потешкоћама у развоју, носећи слаткише, сланише, бојанке, али највише – осмехе, загрљаје и пријатељство. Она не долази само да нешто подели – она остаје. Са децом се смеје, игра, разговара, слуша их и показује да нису сами. Често у болничке собе улази без много речи, али уз њу деца почињу да причају – чак и она која су месецима у тишини. Једна девојчица на онкологији се први пут насмејала баш када ју је Анастасија посетила – и тај осмех је, по речима њене мајке, био једини који је видела на њеном лицу од када су ушли у болницу, па до самог краја. Њене посете не престају када напусти установу – она многе малишане наставља да подржава и након тога, путем порука, позива и нових сусрета. Одржава контакт с родитељима, брине о томе како су деца, обрадује их за рођендане, празнике или у тешким тренуцима. Њен рад је пун континуитета и искрене бриге. Анастасијина иницијатива инспирисала је младе да се укључе, подстакла инфлуенсере да поклоне оно што имају деци која немају ништа, охрабрила људе из дијаспоре – чак и из Шведске и Грчке – да се прикључе. Њена акција је прерасла у мали покрет доброте. Посебно је то што је спремна и на физичке подвиге за децу – као када је пешачила 440 километара од Београда до манастира Острог за здравље малог Немање Љутића. Са још осморо полицајаца, данима је корачала у молитви, с вером и љубављу – јер је осетила да некоме треба више од речи, више од пакетића – потребна је жртва и срце. Она је доказ да једна млада особа – без новца, без позиције, али са великом вољом – може да измени не само дан, већ животе око себе. Њен рад мења људе, буди друштво и враћа веру у доброту.

Предлагач хероја: Вера Дерјагина,Београд